Ak nas ne spuca meteor do kraja godine, kak je krenulo mislim da se niko ne bi iznenadil, 2021. bude puno desetljeće otkak nisam službeno Oroslavčanka. Ja sam Matea Šimić, Zagorka u Barceloni

Odmah na početku priznanje, uvijek mi nastane knedla v grlu kad čujem ​Suzu za zagorske brege, a nerijetko krenu i prave suze, čak i kad se nije spilo. Još jedno priznanje, moji i danas pričaju kak sam jednom ko dete grlila drvo v dvorišču nakon kaj nas nije bilo doma tri mjeseca.

Žganci i Divka za doručak

Zato je još i čudnije, ne samo kaj sam prešla, nego kaj sam nekak uvek znala da budem ​morala prejti. Ne zato kaj sam neki veliki avanturist. Jednostavno, slutila sam da bumo se Zagorje i ja imali rajše s odmakom.

Definitivno nisam jedna od onih koja pamti samo sretne dane, ali moje asocijacije na rodni grad su uglavnom pozitivne i, očekivano, vezane uz djetinjstvo. Krastava koljena, Djevojčica iz budućnosti i vrtuljak-vremeplov iza vrtića, čitanje poskrivečki uz džepnu lampu pod poplunom (i redovito kašnjenje v školu u jutro), berbe grožđa, žganci i Divka za doručak, male race v kutiji pod žaruljom, grijanje zmrznutih stopala v peći na drva nakon sanjkanja, meksičke sapunice, delanje rezanaca z babicom, maštanja o tome da najdem zapušteni melin i sredim ga ko Pero Kvržica, a da jednog dana sagradim zgoreni dvorac točno takav kakav je bil.

Od toga još nisam odustala. O onom postojećem nisam razmišljala, jer ko je uopće mogel zamisliti prije dvadesetak godina​ ​da se bude dopustilo da ovak sramotno propadne.

Izdajnički prek vode

Kak sam rasla, tak sam sve više i češće izbivala. Najprije samo po par vur dnevno, izdajnički prek vodē. Onda predvidljivo, rekli bumo par godina (znate onu ‘nikad ne pitaj studenta kak mu ide’) v Zagrebu. Doma me, isto ko i hiljade Zagoraca otkad je prvi put zafućkal, vraćal svakoga petka cug.

Dobro, tehnički me vraćal Zaboku jer bi prije čovek pešice došel do Oroslavja nego dočekal vezu. Tam negde oko 2009. mi se na trenutak učinilo da budem možda i ostala, a onda me odneslo kam mi nikad ne bi palo na pamet. Prvo v Sarajevo, a onda još i dalje, v Barcelonu.

Blog o temama koje me zanimaju, stvarima koje me izluđuju i kak sam se (ne)prilagodila životu daleko od Zagorja, pišem s prekidima već osam godina. Inače sam malo ko zagorski (neprofitni) Del Boy i mjesečno imam barem jednu novu ​o-dli-čnu ideju za koju mi elan splasne dok si rekel ‘U ovo doba sljedeće godine…’.

Govorim i pišem kak hoću

Zato se nemrem sama sebi načuditi kak još nisam od njega odustala, iako sam pokušala sigurno jedno pet, šest puta. Možda zbog dnevničke crte i jer mi je na neki način postal jedna od čvršćih poveznica z rodnim krajem.

Z godinama me počela sve više žuljati nedovoljna vidljivost Zagoraca i nedovoljna zastupljenost kajkavskog v medijima, muziki i književnosti, pogotovo suvremenima. S obzirom da i tak imam neki šizofreni, nedefinirani odnos s identitetom i jezikom, počela sam sve više pisati tim nekakvim pseudokajkavskim lingvističkim čušpajzom koji je najbliži onome kak govorim, ali i nečemu kaj bi i ne-kajkavcima moglo biti razumljivo.

Odmak od Hrvatske mi je dal i nekaj neočekivano, slobodu koju prije nisam imala da govorim i pišem kak hoću, kad hoću, bez da se moram opravdavati.

Kiselo zelje i okrugli stolnjaki

Život v Barceloni i nije tak radikalno drugačiji kak bi vam se na prvu moglo činiti. Naravno, za naše pojmove grad je ogroman (nedavno sam saznala da ima oko 14.000 stanovnika po četvornom metru, a de su još svi pesi, nije ni čudo kaj sam nervozen). Ima ljudi iz cijeloga svijeta, a izbor i dostupnost​ doslovno svega​, osim kiselog zelja i okruglih stolnjaka, glavna su prednost kad dolazite iz grada u kojem kutiju cigareta morete kupiti nedjeljom ili na večer jedino ak vozite do benzinske v susednom selu.

S druge strane, dosta me toga i preveč podsjeća na Hrvatsku i Zagorje. Ljudi su uglavnom glasni, puno se sjedi po birtijama, sve kasni i svi kasne, birokracija je pretjerana, spora i ubija volju za životom.

A onda je tu i ‘slučaj Katalonija’. Mali jezik koji se razlikuje od glavnog i trudi ostati živ i relevantan (mogli bi nekaj naučiti od Katalonaca) i vječito čupkanje tratinčice ‘bumo se odvojili, nemo se odvojili’. Kad krenu petarde, za svaku moguću glupost, šalimo se da se ne zna jel se slavi nekaj ili Španjolska napada.

‘Doma sam…nekad nigde’

Kaj mi osim familije i prijatelja najviše fali? Zagorska klima. Jorgovani. Gemišt pri kleti. Babičina orehnjača. Sljemenski vidikovac. Čaša vode uz kavu. Moja frizerka. Prazni prostor.
Zaboravite ono kaj (mislite da) znate o dijaspori.

Danas dijaspora nije ono kaj je nekad bila, a bogme nismo ni svi isti. Nisam prešla trbuhom za kruhom, ne bum kupila Mercedes, ne plaćam runde v Polanoviću, nisam ni ‘ne bum se nikad vrnula’ ni ‘idem zaraditi hrpu penez pa ostariti na rodnoj grudi ko grofica von Oro’.
Nije život v tuđinju za svakoga. Za svaku stvar koju ste dobili, nekaj izgubite.

I ​qué sad? Doma sam i tu i tam. A nekad nisam doma nigde. Teško je objasniti, možda je tome najbliže došla nigerijska pjesnikinja Ijeoma Umebinyuo v svojoj divnoj pjesmi ​Dijaspora blues.

I pogle te zdej
Preveč stranjska za doma
Preveč stranjska za ovde
Nigdar dosta za jene i druge

(Mateju možete pratiti na njezinom Facebook profilu Zagorka u Barceloni, a blogove čitati na mateagubec.blog.)